Info email kalendar@zabranjenaistorija.rs

ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА

Ауторски текст - Љиљана Кртинић

Увод

Календар који читате настао је у тежњи за откривањем историје која је дуго била скривана, како од нас, у држави Србији, тако и од очију јавмости целог света.Живимо у благодарној држави, која је интересантна агресорима у смислу природних ресурса, геостратегијског положаја, извора енергије и хране.Током времена, наша држава је била на мети и у жељи многим агресорима.Један од начина одбране је чување традиционалних вредности и чување културних добара, а пре свега-писма.Наше писмо је део нас, по пореклу, по науци, пo лингвистици, а посебно по моралним вредностима. Како може бити добро за друштво у било којој држави света, ако се неколицина, или већина одрекне свог писма и својих корена, било из ког разлога? И замислимо, рецимо на примеру  Кине, како би изгледало да неки Кинези пишу нпр.ћириличним писмом у Кини, да се и натписи на продавницама и књиге штампају и пласирају као домаће на ћириличном писму?Како би се то вредновало у друштвеном смислу и какве  би биле последице ? Тешко је и замислити.Овде, у Србији, то  је прихваћено...Како?

MANASIJA
nemanjici
slovo a
Nikolaj-Velimirović
5.Сербона

Сведоци смо да нам је ћирилица у фази нестајања, управо из тих разлога што је не чувамо као највеће национално благо које имамо, уз остала благодарна природна богатства овог реона. Наши корени су далеко дубљи него што о томе мислимо. Време је да се поново вратимо мислима о томе колико свако од нас може да допринесе да нас не згази окупаторска чизма, заједно са коренима, које сами не заливамо. Позната је реченица: Мислим, дакле, постојим. Постојање, бивствовање, биће СРБског народа, дакле, онакво је какве су мисли СРБског народа. Биће СРБског народа испољава се и у његовом језику, у културолошком, генетском , али и сваком другом смислу. То значи да онај ко може да утиче на СРБски језик, може да утиче и на СРБско биће. Професор Др Светозар Радишић наводи највеће могућности сбрисходног војног деловања на мету - широке народне масе (сива маса - како он зове немислећи народ) и то баш у садашњем времену, путем манипулисања. Једна од најзаступњенијих манипулација је То је такозвани  НЕОКОРТИКАЛНИ рат, којим се постиже управо то што агресор жели. За ово су знале и све велике војсковође, само што је то данас још у већој ефикасности, и са већом разорном моћи због нових, пре свега технолошких, медијских и других могућности савременог доба.

Аустријско царство је пре готово 200 година искористило ту могућност у области нашег писма,  преко Јернеја Копитара. Он је био државни службеник тада аустријске, а потом аустроугарске државе, тачније – цензор, и тиме је имао изванредан положај за директан  утицај на СРБски језик. Тај положај искористио је у највећој могућој мери, на најперфиднији начин. Своје замисли о СРБском језику спровео је преко Вука Караџића који се Копитару јавио још 1813. године у Бечу, са молбом да му дозволи штампање његове књиге о пропасти Првог Србског устанка. Копитар му није изашао у сусрет, али му је наложио или наручио да пише друге књиге за које му је дао и финансијску подршку. Те књиге су извршиле преобликовање СРБског језика, на тај начин да се заправо бришу СРБски корени са образложењем да је добро поставити говор простога народа за књижевни језик. С обзиром на чињеницу да је тада било мало писмених, ова метода се Вуку учинила као добра, за потребе  ширења писмености, па је пристао на девизу „један глас – једно слово“. Али, не беше то безазлено, како се чини. Ова диверзија на наше писмо траје већ готово 200 година. Постављањем нових канона, по Вуку Караџићу, односно Јернеју Копитару Србски језик и Србска књижевност се одвојила од свог књижевног наслеђа. На тај начин Србима је ослабила и њихова православна вера, јер заправо новим писмом почиње дезорјентација у народу у смислу припадности. Осим православних Срба западне Србије, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације, Славоније, Крајине постојали су и су Срби који су живели на подручју Аустро-Угарске. Ако би се Срби претопили у Хрвате, онда би тај језик којим су говорили могао да буде посматран и као хрватски. Ако би за тај језик било уведено и латиничко писмо, онда би лако могло да се на основу створеног стања прогласи да је хрватски језик онај који се говори и пише латиницом. Тиме би Србима (православцима) остао као Србски језик којим су говорили писан ћирилицом, а сви Срби у хрватској и даље, латиницом, што значи да би један огроман део Србског језика-писма једноставно био отет.Копитар није успео да Србима наметне латиницу (јер су Срби бранили ћирилицу чак и животом),па се одлучио за један постепени прелаз – Србску ћирилицу треба тако преобликовати да што мање личи на дотадашње писмо, а истовремено да што више личи на новостворену латиницу намењену Србима, не само по изгледу, него и по могућности лаког прелажења с једне на другу.То би био темељ за отимање Србског језика и удаљавање половине Срба од њихових корена, од православља.Да бесмисао по Србе буде већи, све турцизме су убацили у речник, јер народ тако говори, пошто је био у ропству под Турцима, па се и то „залепило“ на ову творевину.Након свега, у ову мисију дезорјентације срба.Ова Копитарева замисао, уз Вукову ангажованост и данас се спроводи.Заменом Србског у српско писмо, а потом  хрватском абецедом.Срби су преко деловања српских институција (кроз двоазбучје) као српом сасекли Србску азбуку и довели је до самог затирања. А то је био циљ и сан свих Србских непријатеља и окупатора још од 11. века. Аделунгово правило“ да један глас буде једно слово није примењено у његовој држави, јер њихов систем то није подржао, али је успешно примњено овде, где је заправо непримећено убачено, као вирус(који нам је Вук прописао у облику „пиши као што говориш, читај као што је написано“) и данас ипак важи за најсавршеније правило у језикословљу, на глобалном нивоу.Од тад имамо азбуку-ћирилицу од 30 слова која, иако најсавршенија на свету, ипак је управо запостављена међу Србима, јер је у примени углавном латинично писмо, па јој прети изумирање.

ПИСМО ЈЕ БЛАГО КОЈЕ СЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ ПРЕНОСИ У НАСЛЕЂЕ

Говор, сликана реч, слово, писано слово, клесано слово, све то кроз разне облике у времену  иза нас, сада, као и у времену  испред нас, чине целину: обележје народа, државе, уз све остале симболе - заставу, грб, химну! Оно што имамо је богатство које треба да сачувамо, да би историја трајала и била иста - истинита, као што и доликује човеку!

Човек је одувек имао потребу да забележи важан догађај или да остави за собом некакав траг, слику или писану реч и тако је настао нови моменат комуникације. Без сумње, највећа људска креација за сва времена , то је писмо. Писмо је скуп дефинисаних и прихваћених гра­фичких знакова, симбола  који визуелно репроду­кују елементе говорног језика. Писање је процес којим те знакове аранжирамо у логичком следу.

Због тога, сваки фрагмент живота забележен националним писмом открива време  у ком је писано и ствара историју чије су странице будућност. Писмо помаже свима осталима  који га читају да се повежу у сферама развоја цивилизације са свих простора, кроз сва прошла, садашња и будућа времена. Својим писмом остављамо траг, зидамо бедеме сваког дана. Иза њега се крију наше песме, кола и обичаји – 0но што је бележено вековима, а код нас и хиљадама година.Међутим, о овом се мало зна.

Писмовни  изрази деле се на  три развојна облика:

  1. Сликовно писмо (до данас је у употреби у смислу нпр. саобраћајних знакова, или различитих “компјутеризованих сликовних симбола“)
  2. Појмовно писмо (као нпр. писма народа са Истока која су и данас у употреби) и
  3. Фонетско писмо које користи већински део свих народа света. До данас смо сведоци да је фаворизовано латинично писмо, како од народа који га званично користе, тако и од народа наше државе (који га већински користи због употребе рачунара и осталих савремених уређаја, па о томе и не размишља). Наше изворно писмо, званично писмо државе у којој живимо је - ћирилично писмо.Запитајмо се сада:

Да ли је до нас да чувамо наш језик и писмо наше државе, или је то задатак неког другог народа?

Да ли да се препустимо случајном избору  и да се препустимо утицају других  народа?

Да ли желимо да нас нема? Шта је значење речи држава? Да ли је ПОТРЕБА НАРОДА у било којој држави (па и нашој) да се држи или не држи?

И...ЗАШТО О ОВОМЕ ТАКО МАЛО НАС РАЗМИШЉА, А НЕИЗМЕРНО ЈЕ БИТНО?

Није ли нам још Стефан Немања свима у аманет оставио најзначајније завештање?

"Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа."

Према  званичној историји, која се и данас учи у нашим школама, на просторима Србије  појавио се народ са, тек од 6. века после Христа. Да ли је могуће да је истина да пре тога овде није било никог, ништа и да су се неки народи створили ниодкуда - одједном нпр.са Карпата?

Таква "истина" само  је  један од моћних инструмената србског самопоништавања поткрепњена утицајима са свих страна, уз медије који су постали приоритетни у усмеравању енергије на неке теме и емисије које свима нама одузимају време, ако се приклонимо без промишљања!

Наш однос према србском званичном писму -  ћирилици  искључиво је наш избор!

 

Како ми данас чувамо наш језик? Тера ли нас неко да користимо туђе речи или сами на то пристајемо? Олако прљамо наш језик англицизмима. А шта значи сусрет и мешање  два језика у мери у којој је то данас? Одговор је давно дао наш велики жупан, Стефан Немања.

"Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ."

Чл. 10. Устава Србије, утврђено је да је ћирилица званично писмо у држави Србији и незамисливо је да се та одредба не примењује у правној држави (националној држави) у целокупној сфери тзв. званичног друштвеног живота.

Матица српска је издала "Правопис српског језика" као  коауторство  три аутора, од којих је један Мато Пижурица. Тим Правописом  утврђено  је  да је и латиница српско писмо, по одредби тзв. Новосадског договора о два равноправна писма у тзв. „српскохрватском“ језику. То је канцер образовног система којим се врши контаминација и индоктринација школске деце у Србији. Исти аутор је, међутим  2007. године , издао "Речник српског језика", 189 година након В.С.Караџића.

Запитајмо се: Зашто се Одељење језика и књижевности САНУ није одредило према овој чињеници непримењивања Устава и запостављања и сузбијања званичног односно националног писма? Зашто министар образовања нашег образовног система не  суспендује овај неуставни правопис и  јавно - директно не допринесе овој теми? И најпосле - зашто се наши студенти у нашој држави, уз наше професоре школују по тзв. болоњском систему? Шта нам то доказује?

Срби су једини народ на свету који има два званична писма (тзв. диграфија) и тврди се да му је то предност. Зашто нпр.Мађари, Хрвати, Енглези, Италијани, или неки други  народ не уврсти и српски језик уз свој- па да и они имају ту “предност“ као Срби - шта год то значило.

У сфери јавног живота и тзв. званичног друштвеног живота,  ћирилица је у великој мањини. У практичној широкој примени, нажалост, скоро да више не постоји. Тако је ћирилица постала не само лингвистичко питање број један, него и политичко питање у области идентитета нације, који је под жестоким нападом западне силе, а наших српских непријатеља. Ван сваке је сумње да српски родољуб  мора имати позитиван однос према ћирилици и ангажовано се залагати у сваком сегменту живота за очување ћириличног писма. Погледајте у свом граду колико натписа продавница, нпр. има на ћириличном писму и одмах ћете схватити које писмо односи превласт. Када би бар  сваки други био написан ћирилицом и то би било  добро, за почетак. У мом граду, Суботици, можда је тек   сваки  20-ти натпис ћириличан. Због тога је настао и Календар заборављене историје Срба, као мали допринос важној мисији очувања српског језика и сроске историје. Свако ко ово чита, може још толико и много више да учини за добробит свог народа. Обелиск из Сербина (Сирбина) је почетак истраживања нашег писма, наше историје, културе и народа који је овде, сада. Ко смо, одакле смо, ко су наши преци који су учинили веома много у очувању  културе на глобалнм  нивоу? Чувањем овог сазнања-знања, сачуваћемо наш језик! Чувањем нашег језика, сачуваћемо и наше писмо, у нашој држави - јединој, јединственој  и по многочему, најлепшој - Србији! Језик је тврђи од сваког бедема!

Ово је пето издање календара који је настао из потребе за истином и знањем.Има два лица-ћирилице.Световно и духовно.Свако од нас може да изабере који календар ће да користи, или оба у једном месецу.По томе је овај календар специфичан.Иницијали су ауторско дело, као и избор мотива.Ко жели, истраживаће и даље, по свом опредељењу.Духовни сам посветила Владики Николају Велимировићу, у знак захвалности њему и његовој мисији писања на хиљаде страна текстова и изрека које живе и дан-данас и оснажују наш народ, као и онда када је Влики Николају Велимировићу био забрањен приступ у јавности и буквално истеран као непријатељ државе.Владика Николај је имао сазнања о далекој прошлости нашег народа.Хвала!

                                                                                                        

Љиљана Кртинић,
Ауторка, академска графичарка
to top button